Читаоцима, старим и новим, данашњим и будућим…
Подсјетићу Вас на једну причу, толико стару да се ни сам приповједач не сјећа од кога ју је, нити када чуо, а толико општечовјечанску да је и онај који ју казује и онај који ју слуша осјећа као лични доживљај.
То је прича о младићу који је лутајући свијетом и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрвета покрај пута урезивао сјекирицом знаке који ће му касније показати пут за повратак. Тај младић је оличење опште и вјечне људске судбине: с једне стране, опасан и неизвјестан пут, а с друге, велика људска потреба да се човјек не изгуби и остави иза себе неки траг. Знаци које остављамо иза себе неће избјећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав. Можда ће остати незапажени или их нико неће разумјети!
Као што већина ствари током човјекове шетње од рођења до смрти, зване живот, има свој смисао и сврсисходност, тако и у овим Андрићевим ријечима, они који су вољни и способни за то, откривају опомену и критику. Опомену за људе, критику за нељуде. Да ли је заиста неминовност да је судбина свега што је људско, пролазност и заборав? Зар ништа и нико није кадар да запамти, сачува и учини доступном људску прошлост, културу и традицију?
Уздигнуте главе, гласом који трепери од поноса и неокрњене среће, саопштавамо да припадамо врсти честитих, марљивих и истинољубивих људи, библиотекара, који пролазност и заборав не прихватају, не познају њихово значење, нити разумију смисао.
Радећи свој посао с љубављу према људима и причама о њима записаним на папиру, али и свим новим медијима, дио смо трајности и непролазности. Слике прошлости тако постају смјернице за садашњост и путокази за будућност; знаци који ће нас у сваком тренутку и на сваком мјесту водити исправним путем; можда баш они које је Андрићев дјечак урезивао и који ће нас спасити од лутања незнањем и заблудама, како туђим тако и оним другим, много снажнијим и опаснијим, нашим властитим.
Његујући и брижљиво штитећи прошлост, дајемо свој залог за будућност, а вјечност чинимо видљивом и опипљивом. Тек толико да бисмо избјегли неспоразуме, ја нисам Бог, ја сам библиотекар.
Друштво библиотекара Републике Српске